Autor: Marjan Gašljević
Proljeće se u našem Malom gaju nazire samo utoliko što je, ono, onaj jazavac bio provirio iz svoje jazbine. Kako jazavci imaju višesložene jazbine možda su mu neki stručnjaci za podzemne sanacije uređivali nastambu pa ga samo malo inkomodirali, on provirio, a mi odmah skočili „evo proljeća“. Kako nas je u trenutku jazavčeva provirivanja sunce zavaralo odsjajem o njegovo krzno pomislili smo „evo plamenog jazavca“. Nije bio taj, bio je samo jedan obični, svakodnevni. Jazavci su, inače, naizgled drage životinje. Samo naizgled.
Predproljetno vrijeme u Malom gaju zavaralo je i jednu ševu. Odlučila je uvježbavati proljetni ljubavni poj. Izabrala je jednu još suhonjavu granu, napela se u pokušaju da propjeva. Jadna ševa nije pogledala što se nalazi dolje ispod grane. U naponu napinjanja izmakne joj se ispod repa i padne dolje, a dolje čopor, do tada, poludivljih džukela u trenucima odmora poslije dugotrajnog lamunjanja gajem u potrazi za nekim neopreznim sisavcem. U trenutku kada je „ševin pozdrav“ pao na njih čopor više nije bio poludivlji. Podivljao je. Nastala je strašna dreka, režanje, zavijanje a neki su, zaboravivši da se džukele ne penju po drveću, zaskakivali na drvo. Toliko su bili podivljali da su se uzbunile čak i kreje. Zaboravivši na trenutak svoje poslanje uskričale su se slično kao nobl dame šireći svoje šareno perje. Mali gaj je, sada, znao da se događa nešto nesvakodnevno.
Kune su samo mirno sve promatrale sa sigurnih mjesta. Za sada im džukele nisu potrebne pa su ih prepustile samom svom poslanju.
U tom svom bjesomučnom divljanju džukele su naišle na nekoliko voluharica koje su se crknute ukočile pored svojih rupa jer ih je povukla znatiželja sunca kao onog jazavca. To ih je na trenutak umirilo da bi učas nastala ponovna dreka u međusobnom otimanju upravo otkrivena plijena. Divljim džukelama nije bitno što je plijen. Bitno je, samo, da je plijen i da s njim mogu zadovoljiti svoj divlji nagon.
Mali gaj i dalje miruje, spava, hibernira ili samo ne izviruje. Ono nešto visibaba, drijemka ili jaglaca što je, suncem prevareno, provirilo strepi od jutarnjih mrazova. I ševa je zašutjela neprimjetno šmugnuvši u sigurnost gnijezda pod busenom bujadike. Nema, dakle, ševe samo glasne džukele, nakinđurene šojke i dremljive kune.