Klimam ja tako jučer predvečer s plaže duboko opterećen problemima u Državi. Štrajkati će kontrolori letenja, razgalamili se mediji. Uvijek sam bio zavidan tim mangama koje s par riječi u eter razmuvaju avione na nebu kao insekcid muhe. Bez namjere i mogućnosti da nekud putujem i to avionom ipak me je ta najava bacila, na znam zašto, u bad. 

I dok tako zabrinuto klimam okom svrnem u susjedno dvorište po kom nervozno, užurbano korača susjeda, vitalna bakica osamdeset i nešto zabrinuto mrmljajući neke, meni totalno nevezane, brojeve.

Iznad je upravo protutnjao neka aviončina u proceduri pristupa slijetanja Zadarskom aerodromu. Navikli da nam je koridor točno iznad glave više se niti ne osvrćemo. 

„Susjed!“ Ljutito će bakica preko svog zida: „Zabrojila sam se koliko je danas bilo slijetanja i što ću sad?“ A tako sam pažljivo brojila od ranog jutra.“

Zbunjeno  samo odmahnem glavom, „možda je i ona u kontroli letenja pa je u dodatnom pritisku radi štrajka?“ Na koncu u Hrvatskoj se nikad ne zna.

Trgne me, samo, veliki natpis na susjedovoj brajdi. „Prskano!“ Piše, a ispod nacrtana velika mrtvačka glava s prekriženim kostima. Brajda je izazovna, grozdovi, i ako još nezreli, prosto se nude prolazniku. Ne znam kako tko ali ja se do sada, sve dok nije osvanuo ovaj natpis, na brajdu nisam niti osvrtao. Sada, odjednom, žudim u želji da čoknem grozd „pa makar crko“. Ono, zobljem izazovnu, prskanu volovinu i samo se svalim pod brajdu otresajući nogama i  ispuštajući dušu prema zračnom koridoru kojim, po proceduri, upravo zavija neki jett spuštajući se na Zemuničku pistu s namjerom da iskrca čopor turista koje nehumano žuljaju njihovi eurići. Njih, sigurno, boli neka stvar za natpis „prskano“ i mrtvačku glavu oni će izvaliti svoje eurićeza pouzdanu volovinu u supermarketu. 

Drugi je pak, lokalni turistički pregalac u „svoju“ malu valu navukao „kaić“ u, možda, voznom stanju i pored njega neki ispuhani, potonuli gumenjak uvezan s desecima konopa te još nekih skalamerija, a na zidić „svog“ mulića nabetonirao niz šiljatog kamena da mu furešti ne zagađuju mulić. Kako se oni najmanji malci, eto, baš tu vole igrati u tom minijaturnom, plitkom pješčaniku sasvim je ozbiljno, uviđavno skrenuo pozornost roditeljima da će „u mulić“ nabacati razbijenog staklovinja jer mu zagađuju mulić i prljaju barke. 

Divan čovac kakvog bi poželio svaki turist za domaćina. 

Mogao je to lijepo i napisati kao onaj moj frend u Sisku: „Djeci i psima zabranjeno igranje u pijesku. Sankcije slijede!“

Nego, idem ja zasjesti na terasu. Čini mi se, i danas, tamo na nebu iznad Velebita opet je proletio onaj lijepi zeleno-ljubičasti zmaj. Možda će doskakutati i onaj mali, zaigrani, slatki, na tufnice a nije dalmatiner. 

Ako susjedu upozorim na njih i mogućnost da i oni ulete u zračni koridor pristupne procedure prilaska Zemuniku možda ću ju dovesti u zabunu, a možda ću i spasiti zračni incident? Šutjeti ću, za svaki slučaj. Ja ću brojiti svoje zmajeve a ona neka brine o avionima.

Marjan Gašljević