Prolaze mi mislima životi bez godišnjeg

Prolaze mi mislima životi bez godišnjeg odmora
Nema letovanja, nema zimovanja, nema produženih vikenda
Nema, zato što se nema
Svi ovih dana o moru, gde će, kada će, svi ovih dana slike sa mora, u raznim pozama i situacijama
A meni u glavi ljudi koji ne idu ove godine na more
Posle shvatim da nisu otišli ni prošle
Neki od njih dugo, baš dugo
Deset godina, dvadeset
A neki od njih mi priznaju da nisu nikad

Žive život bez godišnjeg odmora
A mora se sećaju, more zamišljaju, more je lepo, toplo, plavo
Ali ne i za njih
Neće ga videti

Čuli su da je voda slana, da su plaže stenovite i peskovite
Čuli su još mnogo šta
Ali to im već dugo izmiče

Znam ljude koji decenijama nisu videli more
Kažu ima vremena
A sve ga manje imaju

Navikli su da trpe
A navike su takve da ne može da ti nedostaje nešto
Što već dugo nemaš

Tako je i sa morem, godišnjim odmorom

Odmaraš dok spavaš
Odmaraš od jednog posla dok radiš drugi

Svako treba da dobije svojih desetak dana mora
Godišnje
Kada ga bar nema ispred kuće ili u komšiluku

Ili da nađe nekog svog, ko ima more
Ili ko bi pozajmio more

Prolazi mi glavom jedan momčić koji je đak generacije
On, njegov brat, porodica, otac
Ljudi za primer

Koji nikada nisu otišli zajedno na more
A svi rade
Ali ne za novac
Nego za budućnost koja nikako da im dođe

Provešće još jedno leto u svom gradu
Uskraćeni za mnoga uživanja

Tako ove godine
Tako prošle
Tako predhodnih dvadeset godina
A bojim se i budućih

Ko je kriv, da li otac koji se nije bolje snašao
Da li država, koja ih nije prepoznala
Da li taj mladić i njegov brat
Koji umesto novca trče za znanjem

Ne znam

Znam samo da zbog takvih treba da postoje besplatna letovanja
Kao nagrada, dar, motiv

Da ono što rade, u čemu su najbolji
Rade još bolje
I da bar malo odmore

Ali koga briga za to

Zato mi je san da imam veliku kuću na moru
I da mi dolaze preko leta deca koja ne moraju ništa da plate
Ali da bar dožive nešto što će im ostati
Čega će moći da se sećaju

A ne da, kao ja, u 22oj godini prvi put vide more
I da svako leto provode u svom dvorištu
U svom bezličnom malom gradu

Dok drugi odlaze ili se vraćaju sa mora
A ti ostaješ
Ispraćaš ih ili dočekuješ
Ali ne ideš nigde
Nikad

Zato što nemaš
I nisi za to kriv

Zato što si dete željno svega
Koje sanja kako će sve to jednom videti
Jednom
Nekad

Stefan Simić