Jedan stariji gospodin, naučnik, profesor
Tada već imao osamdeset godina, živi dugo na zapadu, ali sve u njemu gori od nostalgije za našim krajevima
Došao kod rođaka u Beograd, mog poznanika, dosta mlađeg od njega
Zamolio ga da prespava i da se ispričaju
Imao je novca za hotel, ali hteo je da prenoći kod sina svog rođenog brata
Slučajno sam se našao tamo, noćio
A poznanik je potpuno zanemario svog rođaka, još je vikao na njega u naletu besa
Bez svesti o tome da se radi o osetljivom čoveku u godinama
Tretirao ga kao nekog došljaka sa ulice
Gospodin ponosan, dostojanstven, osetljiv
Samo je u jednom trenutku tiho pokupio svoje stvari i nestao usred noći
Pre toga sam osetio jecaj u njegovom glasu i nemi plač, kada se oduzmeš zbog nečije bezosećajnosti
Domaćin nije ni primetio šta se desilo, zagledan u kompjuter, i u glasan internet razgovor sa nekim
A gost povređen, ponižen, što nije naišao na ljudskost
Uzeo je svoj kofer i krenuo sam u noć
Nedugo zatim kada je video da ga nema, pošao je za njim
Bilo je kasno, čovek je već nestao, verovatno ušao u prvi taksi i otišao
I dan danas ga pitam da li su se ikada više sreli
Kaže da ne
Poznanika je bilo briga, a gospodin nije mogao da podnese nepoštovanje
Što mlađi čovek nije seo sa njim za sto, pitao ga kako je, podelio neku priču, emociju, nešto
A ne samo hladno ćutanje i ignorisanje
Samo mu je pokazao sobu, rekao gde će da spava i to je to
Kao strancu sa ulice
Često se setim tog ponosnog čoveka
Kako sa koferom izlazi iz stana, pred ponoć
I bira klupu u parku
Ili prvi hotel, bez da pita za cenu
Bolje sa strancima, nego da se oseća poniženo kod svog
Koliko puta čovek doživi isto
Dođe sa najiskrenijom ljudskošću
Željan da otvori dušu
A naiđe na zid ćutanja, izbegavanja, zanemarivanja
I onda tako vene, dok se ne pobuni
I nađe sebi bliske
Ili ostane sam, ali bar sa sobom bude načisto
Stefan Simić