Bio sam na jednom rođendanu mladih ljudi
Većina između 20 i 25 godina
Nemaš šanse da dođeš do njih od reči
Hajde da pričaju, nego brbljaju, svi u glas
A toliko bih imao da im kažem, svakome od njih
Ali njih to ne zanima
Rijaliti je njihova stvarnost, instagram je njihova crkva
Još nisu došli do nijednog životnog principa
Osim napraviti što bolju pozu za slikanje
I iščudjavati se svemu što je drugačije
Sa svakim od njih treba raditi, raditi i raditi
Da bi od njih nešto bilo, ali niko od njih to ne traži
Biraju prečice
Drugi su im u školi pisali sastave
Roditelji će ih izdržavati dokle god mogu
Prezaštićena razmažena deca koja su kao od stakla
Mali izlazak iz zone konfora i već su smrtno uvređeni
Sve ima na internetu, zato u njima ne treba da ima ništa
Kako im prići, za njihovo dobro
Kako u njima probuditi bilo šta što će da probudi savest, ili brigu o drugima
Reaguju na sve automatski
Govore, bez da o nečemu dublje razmišljaju
Sude na osnovu spoljašnjeg utiska, i prema svemu imaju predrasude
Naravno, svakoga čeka otrežnjenje, pa i njih
Ali zašto moraju težim putem
Blokirani iznutra
Sutradan, imaće istu takvu decu, gledaće iste takve TV programe, tako će se ponašati prema svojim kolegama
Nesposobni da žive kao ljudi, više su potrošači
Sve se svodi na to šta će da kupe
Kupujem – dakle postojim
I sve im je dosadno, a ne shvataju da su oni dosadni
I sve im je iritantno, a ne shataju da su oni iritantni
U nedostatku unutrašnjih sadržaja i razrešenju unutrašnjih konflikata
Koje su ostavili po strani
Kao gomila đubreta koje se skuplja
A oni to ne vide, ili ne žele da vide
I onda postaju nesvesne žrtve svega toga
Što nisu proživeli, ili razrešili
Uz ono čuveno – ne znam šta mi je, čudno se osećam, nešto me unutra lomi –
A, zapravo, nemaju pravi život
Koji bi ih pokrenuo da stvaraju čuda
Žive, a van života su
Mnogo šta im je pred očima, a ne vide
Kao da im je neko ugradio čip da sve vide pogrešno
A ni ne shvataju da su programirani
Uskoro će im svi biti krivi, nezadovoljstvo će se preliti na sve strane
I umesto ka uzrocima
Okrenuće ga ka sebi
A mogli su da lete
Ali sve što im je davalo šansu da budu ljudi
Ismejali su, odbacili
Kao glupo
Da će većina njih svesno izabrati četiri zida
Bez vere u bilo šta
Samo eventualno u telesna zadovoljstva i to je to
A imali su vremena, i još uvek imaju vremena
Samo što ne shvataju da treba da se odupru onim što ih porobljava
A to je ono što najviše slave, ubeđeni da im donosi dobro
A samo im krade najlepšu mladost
I godine bačene u ništa
U pozu, u statiranje, u izbegavanje života
Malo njih će prelomiti, nešto uraditi
Ostalima će neko drugi za sve biti kriv
A imali su svoju šanse
Kojima su se cinično izrugivali
Verujući reklamnoj pozornici kapitalizma, a ne čoveku
Stefan Simić