Ovo je naziv poznate knjige Petra Hektorovića koju smo imali za lektiru. Dakle, nije ono “Ribice lude, hodite amo, ribice kuda bježite tamo! Meka je slatka, udica tanka, a živjet krasno na zemlji vanka.” To je naime, napisao Petar Preradović. Toga sam se sjetio kad sam pročitao onaj komentar prošli tjedan o mojoj priči o zlatnoj ribici koju neki zovu mahi-mahi, a kod nas se zove zlatoskuša.
Kad smo već kod ribolova, tek toliko da znate da ja nisam neki poseban ribolovac. Uvijek je jako slučajno da idem u ribolov. U Jadranskom moru, a i na rijeci Glini sam znao otići u ribolov ali nikad nisam uhvatio ništa preko 20 centimetara. Kod mog tate u urarsku radnju u Glini je znao doći neki Vujčić koji je svaki dan visio na rijeci Glini sa svojim priborom i isto tako nije nikad ništa ulovio ali je znao napričati svašta. Tad (dalekih sedamdesetih godina) sam u stvari skužio da nije važno uloviti nego je važno imati priču. Naslušao sam se tih ribičkih priča jer sam za vrijeme gimnazije sve slobodno vrijeme radio kod tate u urarskoj radnji i popravljao satove. Taj Vujčić je znao reći da je sjedio 4 sata uz obalu i ništa nije ulovio jer je bilo popodne. Tek predvečer je riba počela “raditi”. Sve si mislim pa što onda sjediš 3 sata bez veze ako riba počne “raditi” tek predvečer?! Te priče su me, u stvari, demotivirale za ribolov ali su bile komične. On je jednom ispričao da mu se na udicu uhvatio som od 30 kilograma i nikako da ga izvadi iz vode. Pomislio je čak da na ruku namota svoju francusku kapu i da tako ruku ugura somu u usta i da je onda progura kroz škrge pa da tog velikog soma ubaci u čamac. Na kraju je odlučio da se neće sa somom zaj…ti i onda uzme nož i presječe najlon pa pusti soma da otpliva.
Tek puno godina kasnije sam bio u pravom ribolovu u Americi. Idem često tamo u pa ponekad imam koji slobodan dan pa onda ako je prilika, idem u ribolov. Bio sam tako u ribolovu u Atlanskom oceanu uz obalu Floride, zatim u Tihom oceanu na obali Aljaske i onda još na jezeru Mitchigan uz obalu države Wisconsin. Putovanje na Aljasku je bilo stvarno nešto posebno. Bili smo u mjesecu svibnju ali tamo je još bilo snijega i leda. To nas nije spriječilo da s mojim Amerima odem u ribolov. Kao što vidite, bilo je dosta ulova u jedno popodne. Jest da nas je bilo 9 ali bilo je i ribe.
Na Aljasci sam ulovio neku veliku ribu. Kažu da se zove cod i da se od nje u McDonaldsu prave fishburgeri. Te ribe žive jako duboko u moru. Treba najlon od nekih 40 metara i olovo od skoro pola kile. Kad se osjeti da olovo udari u dno onda treba malo namotati najlon oko pola metra tako da je olovo iznad dna, a da mamac bude na dnu ili malo iznad. U tim vodama je puno ribe pa se može puno uloviti. Na Aljasci je sve dobro organizirano pa tu ribu odmah urede i pakuju u vakum. Kad se dođe u luku, ima ured Fedex’a gdje se ta vakumirana riba preda i oni je dostave u roku od 24 sata na bilo koju adresu u Americi.
Pošto sam imao konferenciju na Aljasci, moja bolja polovica je inzistirala da i nju povedem pa je i ona bila u ribolovu. S njom zaista nema šale jer je puno bolji ribolovac od mene. Ona je ulovila nekoliko riba koje su jako tražene. Zovu se halibut.
Nakon Aljaske, bila je konferencija u gradu Milwaukee na obali jezera Michigan. Tamo smo bili s istom ekipom pa smo se natjecali tko će uloviti najveću ribu. Ja sam pobijedio s nekom slatkovodnom ribom koja izgleda kao štuka. To je bila prva riba koju smo taj dan ulovili. Kapetan broda je odmah rekao: ”Evo pobjednika!” Poslije toga smo se još par sati smrzavali jer je bio jak vjetar i niska temperature, a nismo skoro ništa ulovili.
Na kraju i jedna topla slika s Floride. U kratkim hlačama. Išli smo naime, loviti mahi-mahi ili barakude, a ulovio mi se mali morski pajo (ajkula). Kad sam se htio slikati, kapetan broda je naredio da mi dadu rukavice koje su pojačane čeličnom žicom. Kažu da je morski pajo jako žilav pa se zna otkinuti i ugristi. Sreća da sam ostao živ poslije sukoba s tom ajkulom. Iako je na slici morski pajo krvav, odmah je otplivao kad smo ga bacili u more. Možda je naučen na to.
Eto, to su moji doživljaji iz ribolova. Svaki put me koštalo 50 dolara za ribolovnu dozvolu za jedan dan ali isplatilo se jer je to ipak doživljaj. Nisam okusio ni jednu od tih ulovljenih riba ali nema veze. Kad se vratim pojedem, ćevape a mozak to isto doživi kao da sam u krevetu s nekom zgodnom curom.
Nadam se da će PS ekipa prokomentirati slike i da će javiti živi li koja od tih riba u Hrvatskoj. Ne u akvariju nego stvarno u moru ili negdje u Kupi ili Petrinjčici.
By Marijan Jozić
Komentar:
Dragi Marijane, glede vaših ribljih trofeja mogu Vam reći ovo:
- Riba imena cod koju ste ulovili na Aljasci je bakalar kojega kod nas možete uloviti u trgovini kao norveški sušeni (ako vam ne podvale nešto drugo pod njega). Ja ga redovito lovim za Veliki petak i zasmrdim cijelo susjedstvo kuhajući ga.
- Vaša je supruga pravi ribolovac. Halibut kojeg je ona ulovila je sigurno pacifički romb, jedna od najvećih riba iz porodice plosnatica koja može dosegnuti veličinu od preko dva metra i težinu od preko 200 kg. Inače, u našem Jadranu žive dva njegova rođaka: kvrgavi i glatki romb. Kažu da prvi može doseći težinu od 15 a drugi od 10 kg. Ljudi ih često miješaju s iverkom no on je puno manji od njih ali i cjenjeniji.
- Što se tiče ulova iz jezera Michigan mislim da se ne radi o štuki već prije o jezerskoj pastrvi, ali nisam siguran da je to točno pa slobodno zatražite mišljenje nekog kompetentnog.
- I na kraju par riječi o maloj ajkuli koju ste uhvatili na Floridi. Koliko mi je poznato u tim vodama obitava dvadesetak vrsta morskih pasa. Najbrojniji su karipski grebenski pas, tamna psina i limunski morski pas pa je velika vjerojatnost da ste uhvatili jednoga od njih. I da, takvi ne žive kod nas, barem ne u moru Jadranskom.
Toliko za sada od mene. No, ova Vaša priča i ona prošla imaju jednu jako zanimljivu poveznicu koja zaslužuje detaljniju razradu. Stoga uskoro slijedi tekst o tome.
Aleksandar Olujić
