Znate li onu šalu: “Netko puše u trubu, netko u klarinet, netko u trombon, a gudači gude.” Kod mene je slično. Netko ima hobi kopati po vrtu, netko voli štrikati, a ja volim vidjeti pomrčinu sunca, i to totalnu.
Prvu pomrčinu sam vidio 1961. godine. Bilo mi je 5 godina i imao sam ospice. Tata me umotao u deku i iznio na dvorište da vidim pomrčinu. Nisam ni znao što me tada spopalo. Sjećam se samo da je bila dopodne i da sam vidio da je bio mrak. To je bilo 15. februara 1961. godine. Slijedeća totalna pomrčina koju sam aktivno pratio, bila je 1999. godine. Točnije da kažem 19. augusta 1999. Bio sam na moru u Puli pa sam već u 3 u jutro zapalio prema Mađarskoj. Tamo sam stao na Blatnom jezeru da bih sačekao pomrčinu koja je bila negdje oko 11 sati. To je bio fantastičan događaj jer su se usred dana vidjele zvijezde i planete. Planeta Merkur se inače jako teško vidi, ali ovaj put je bila kao na dlanu. Vrijeme je bilo odlično za promatranje i prava je šteta da nisam tada imao bolji fotoaparat. No, ostalo mi je u sjećanju kad je mjesec došao pred sunce i kad se pojavila korona, pa takozvani vatreni prsten (ring of Fire) i onda dijamantni ring (trenutak kad se sunce opet pojavi) – fantastična stvar!!!
Upravo zbog tog doživljaja na Blatnom jezeru, odlučio sam da idem u Ameriku i da vidim pomrčinu 21. augusta 2017. Od svih mjesta, odlučio sam da idem u Atlantu i da sačekam pomrčinu nekih 100 km sjeverno od Atlante. Ovaj put nije bilo dobro. Sve je bilo u redu do pola sata prije pomrčine. Onda se stvorio oblak i pokvario mi doživljaj. To nije ono pravo. Dođe mrak u trajanju od 2 minute i gotovo. Od oblaka se ništa ne vidi. I to je to.
I tako sam čekao da dođe 2024. godina jer je opet totalna pomrčina koja ide preko Amerike. Odem tako ja s mojom golubicom i mlađim sinom u Kanadu. Totalna pomrčina se vidi u okolici slapova Nijagare.
Dođemo mi u Toronto, a ono kiša. Međutim, dva dana prije pomrčine vrijeme se popravi. Nebo plavo i sunce sija. Jest da je temperatura oko nule ali ipak se radi o Kanadi. Dan prije pomrčine se vidi poneki oblak ali se nadamo najboljem. Pomrčina je planirana za popodne u 3 sata i 15 minuta. U Kanadi (država Ontario) panika. Puno ljudi se sprema da ode do slapova Nijagare pa su odlučili da uspostave vanredno stanje i da zatvore nekoliko autoputova. Gledamo prognozu i grizemo nokte. Na Nijagari je prognoza – kiša. Plan B je da idemo na jugozapad od Toronta na obalu jezera Erie. Što smo bliže jezeru, sve je više sunca. I na kraju smo stali uz neki zid pored livade na kojoj je ogromna kuća. Za 15 minuta je pomrčina. Vlasnik kuće nas pozove na terasu da s njim i njegovim gostima gledamo pomrčinu. Tako smo i napravili. Gledali smo pomrčinu koja je bila manje spektakularna nego ona na Blatnom jezeru ali se ipak dosta dobro vidjela. Kad je ono glavno prošlo, vlasnik te kuće nas je pozvao na ručak i piće. Poslije toga su došli neki muzikanti koji su počeli svirati. Na kraju se sve to pretvorilo u feštu. Našli smo se na terasi s nepoznatim Kanađanima pa smo pili i slavili pomrčinu.
Moj tata Đuro bi rekao: “Pa jesi ti normalan?! Prikrpio si se nekim nepoznatim ljudima pa im pojeo ručak.” Ma nisam. Bilo je dovoljno za dvadesetak ljudi. A nisam pio pivo jer sam vozio auto.
I tako nam prođe moja četvrta totalna pomrčina sunca. Slijedeća je za 851 dan: 12. augusta 2026. u Valenciji u Španjolskoj. Ako uspijemo preživjeti još 2 godine?! Poslije toga je u Gibraltaru 2. augusta 2027. Ta se isto vidi iz Maroka ali moja golubica se boji ići tamo jer bi ju kaže mi, primorali da nosi feredžu. Godine 2028. je totalna pomrčina u Australiji. To mi je ipak predaleko.
Naišao sam u Kanadi na nekog glupana koji se ljuti što pomrčina traje samo 3 minute. Kaže: “Zašto je nisu napravili barem pola sata?! Ovo je prekratko da se ide na Nijagaru i da se pomrčina gleda samo 3 minute. Da su je napravili pola sata ili sat vremena onda bi se isplatilo voziti iz Toronta na Nijagaru.” Što bi se tu moglo reći. Pa jedino ovo što u Bibliji piše: “Sveti Pavao je rekao: ljudska je glupost neizmjerna.”
By Marijan Jozić