Pati region za Halidom Bešlićem, a ja se pitam, koliko žali za njim,
a koliko za samim sobom.
U ovim retkim danima, gde su sve naše zastave zajedno,
gde se pevaju u glas iste pesme,
gde ga ispratiše i ovi i oni, bez onog pitanja – šta će ovaj ovde. –
Nema lepih smrti, ali ima nešto lepo u smrti,
kada probudi u ljudima ono najbolje.
Halida nisi morao da slušaš, da bi čuo njegovu dušu,
koja je lečila depresiju ovih prostora,
možda i bolje od terapeuta…
Ljudi su to osetili, zato se toliko i priča o njemu,
ne samo zbog njega, nego i zbog njih samih,
da produže osećaj.
Slično je bilo i sa Balaševićem.
Samo što si sa Halidom mogao da se družiš.
Bio je, manje-više, svima dostupan, Đole nije, nekad nije ni svojim najbližima.
A opet je kroz umetnost dao dušu svima na izvolte.
Vidim da se pojedini u komentarima ljute što žaljenje toliko traje.
Nije to žaljenje, to je slavljenje.
Slavljenje života.
A život ima smisla samo ako se slavi.
Pesma nas jedino sve povezuje, okuplja.
Pesma i dobrota.
Halid se isto peva i na bosanskom, i na hrvatskom, i na srpskom, i na makedonskom, i na crnogorskom.
Ne zato što je to isti jezik, naravno da jeste,
nego je ista duša, koja peva iste pesme.
Dobar glas i dobra pesma nemaju granice,
kao što nema ni umetnosti bez saosećanja, a Halid je bio upravo to.
Jedna pokretna emocija,
koja je upijala svačiju bol i pretvarala je u nešto sveto i uzvišeno.
Zato ljudima tako teško pada njegova smrt.
Ne zato što je umro čovek, umiru i drugi,
nego zato što je umro i deo njih, sa njim.
Halid nije bio Dino Merlin koji rasproda pet arena.
Bio je čovek sa kojim možeš da zapevaš u kafani.
Nije mu bila potrebna arena da bi bio veliki.
Nije bio Zdravko Čolić koji uvek mora da bude savršen.
U Halidu se više prepoznavao narod.
Žene su ga više volele kao čoveka, nego muškarca.
Nije morao kao Aca Lukas da se dodvorava vlastima.
Bio je veći od svake vlasti.
Nije morao ništa što su morali mnogi drugi,
da bi se dopali publici.
Bio je i ostao svoj.
Raja iz Sarajeva, a ista ta raja ga je danas i ispratila.
Svako na svoj način.
Otišao je Halid, ostao je Halid.
Ostala je pesma.
Ostale su pesme,
koje nas još jedino spajaju, i ljubav,
o kojoj se najlepše peva, i za kojom se najviše pati.
Upravo je to bio Halid.
Ljubav i pesma.
Najlepša i najtužnija pesma.
A možda jedno bez drugog ni ne ide.
A njegova duša je to najbolje znala…
Stefan Simic
