Neki bolji Beograd je večeras ispratio Gabi, Arsena i Matiju.
Neki bolji Beograd je napokon uspeo da se skupi na jednom mestu, a da to nije politika,
nego tihi odlazak jedne od najvećih umetničkih porodica sa ovih prostora,
koji, iako nisu otišli u isto vreme, kao da jesu.
Tako su i nastupali, zajedno.
Tako su i otišli, zajedno.
Nije se žalilo samo za njima, nego i za muzikom koja je bila muzika,
pesmom koja je bila pesma,
životom koji je bio život, a ne uzurpacija svega.
Arsen je uvek imao nivo, Gabi takođe, a Matija je sve to savršeno pratio na klaviru.
Umetnik nekad sve što radi, radi da ljudima bude lepo i da ga ne zaborave.
Nemerljivo je koliko puta nam je bilo lepo sa njima i uz njih.
Da ima neke skale ljubavi, oni bi bili na poprilično visokom mestu.
Odavno sam mislio da su Arsen i Gabi završili sa koncertima, i svaki sledeći njihov u Beogradu bi me iznenadio.
Onda je on fizički otišao, a ona završila u domu za stara lica.
Večeras me nisu oni iznenadili, nego Beograd,
koji nije prestao da se seća.
Uz Arsena i Gabi nije se samo pevalo, nego i mislilo.
Jedva još da ima muzike koja oplemenjuje,
pored koje i sam postaješ bolji, koja te tera da budeš dublji, pametniji.
Sve je na silu, ili na foru.
Uz Arsena i Gabi se volelo, rastajalo, slavilo, tugovalo, ali uvek sa stilom.
Bili su arhetip umetničke porodice,
gde se pevalo i pisalo, uz vino, tišinu, kao na nekom izolovanom ostrvu, koje još nije bilo okupirano veštačkom inteligencijom.
Ovde je bila samo ljudska,
nežna,
setna,
duboko promišljena.
Takav je večeras bio i Beograd,
tačnije delić Beograda,
dovoljno širok da ne pređe olako preko nečije smrti,
kao da ništa nije ni bilo.
Bilo je.
Sve je bila muzika.
Pamtim samo sretne dane,
Vino i gitare,
Ono sve što znaš o meni,
Tvoje nežne godine,
i da ne nabrajam.
Bio jednom jedan Arsen,
bila jednom jedna Gabi,
bio jednom jedan Matija,
i ostali zauvek u srcima onih
koji ga još uvek imaju.
Hvala za umetnost.
Nismo samo rasli uz njih, nego i porasli.
Sve je manje onih koji nas učine boljim, oni su to bili.
Incident u moru neukusa,
koji se preselio u večnost.
Ostala je muzika.
Stefan Simic
