Vraćam se sinoć oko ponoći sa nastupa, znam da Filip Hrgović boksuje za svetsku titulu.
Nema prenosa, niko ne prenosi, pustim dvojicu tipova koji prenose, Hambija i Ratka.
U životu nisam video iskrenije navijanje.
Ne gledam meč, gledam njih dvojicu.
Ratko je Hrgu već otpisao, Hambi nije.
Kaže, jeste dobio batine, ali nije uzdrman.
Toliko ih bole udarci koje Hrgović prima, kao da su njih dvojica tamo.
Jedan veruje, drugi ne.
Sve vreme dok ih slušaš, imaš utisak da nema nikakve šanse.
I da je samo pitanje kada je kraj.
Procentualno je bilo preko 90% da Itauma dobija.
Kvota – 1.10.
I šta se dešava, Hrga izdržava 8 rundi, bukvalno glavom brani toliko udaraca
i ovaj toliko biva umoran.
Da pada.
Šta je poenta priče?
Ne pobeđuje mlađi, tehnički bolji, nikada do sada poražen, onaj ko ima
podršku sudija, cele arene, onaj za koga kažu da je novi Majk Tajson.
Nego onaj koji je u stanju duže da izdrži.
Hrga je izdržao.
Nije ga ponižavao na konferenciji za štampu, nije ga gurao.
Rekao mu je samo – Ti si još dete, a ja sam muškarac.
I muškarac je pobedio.
Šta je poenta, ne pobeđuje ono što se najviše hvališe, nego ono što
najduže traje.
A traje ono što se dugo gradi.
Ne preko noći.
Tako i u našim životima.
Toliko smo puta bili potcenjeni, otpisani, poniženi, zgaženi.
Odustalo se od nas i pre nego što smo dobili šansu.
Bukvalno smo bili nečija vreća za udaranje.
Do jednog trenutka.
Kada su svi stali, digli ruke, a mi smo nastavili.
Da više nisu videli smisla da nas udaraju, niti su imali snage, a mi smo
bili sve jači.
Da su počeli samo da zamahuju u prazno i da više povređuju sami sebe.
Nego nas.
Zato je Filip Hrgović veliki.
Zato što je godinama ponižavan, omalovažavan.
Stalno su mu se tražile mane.
Nije mu čak ni prenošen meč za titulu za koju se borio.
I pobedio je.
I to ne tako što je prebio protivnika, nego tako što se protivnik razbio o
njega samog.
U nekom momentu ga je Itauma udario 39 puta, Hrgović njega samo jednom.
Na kraju se umorio, digao ruke, pao.
Filip nam je sinoćnjim mečom otkrio možda najveću lekciju života.
Uspeh nije koliko udaraca zadaš, nego koliko si u stanju da izdržiš.
Kada ti nastaviš, kada drugi dignu ruke.
Kada ti nastaviš, kada se drugi predaju.
Ne igraš žrtvu, nego ne odustaješ, iako je sve protiv tebe.
Šta se na kraju desi?
Protivnik na kraju sam sebe pobedi, jer više ne zna dokle.
Još koliko udaraca.
Svi koji nisu odustali i pali su Filip Hrgović.
I hvala mu na tome.
Stefan Simic
