Verovatno sam jedan od retkih sa ovih prostora koji nije pogledao nijedan Đokovićev meč.
Pre neko veče, šetao sam sa drugom, Košutnjakom,
koji je profesionalni sportista,
i bukvalno nije bilo osobe koja nije gledala u njega.
Nije mi bilo jasno o čemu se radi, kao da smo u skrivenoj kameri.
Pitam ga: zašto te ovako gledaju svi ovi ljudi.
Kaže mi: – Ličim im na Đokovića, misle da sam on, jer on ovde trenira. –
Imao sam jedan san, pre koju godinu,
gde na nekom druženju srećem Novaka i kažem mu:
- Oprosti, nisam gledao tvoje mečeve, smatram to vrhunskim gubljenjem vremena. –
Rekao mi je: – Slažem se sa tobom, ne bih ni ja, ali time se bavim… –
Koliko puta sam bio u situaciji da dođem negde,
i svi hipnotisano u ekran.
Dok se ne završi, nema razgovora.
Pošto sam odrastao u kući, koja je bila i TV servis, a otac TV mehaničar,
nekad nam je bilo uključeno i 10 televizora odjednom,
Morali su bar neko vreme da rade, da bi bio siguran da ih je popravio.
To je bila takva mešavina zvukova, da me još od tada iritira buka, i to pomešana,
i svi ti televizori koje sam morao da preskačem po kući.
Otkako sam otišao odatle, živim bez televizije.
Tako da sam propustio i Đokovićeve mečeve.
I uopšte ne sumnjam da je dobar, najbolji u tome što radi,
ali sam srećan što me nije uhvatila manija za svim tim.
To je otišlo dotle da jedini ne provalim da moj drugar liči na njega,
i po liku, i po visini, i po građi.
Toliko sam van toga.
I dobro je da je tako.
Propustio bih mnoge knjige, ljude, mesta,
a možda i sebe.
Tih je mečeva bilo mali milion, mnogi su prilagođavali ritam života po njima, a ne po sebi.
I svaki je najavljivan kao istorijski, a šta ti imaš od toga dok sediš nekoliko sati između 4 zida?
Mi stalno pričamo šta nam je Novak sve dao,
a retko ko postavi pitanje šta je možda i oduzeo.
Vreme.
Koje jedino ne može da se vrati.
I nije uopšte pitanje da li je on veliki u tenisu,
nego gde smo tu mi.
I da li su to i naše pobede,
Ili, realno, njegove.
Moje svakako nisu.
Stefan Simic
