Autor: Marjan Gašljević
Moj strastveni ribič Matko, nakon ne baš ribolovno uspješnih pohoda na Banijske vodotoke, odlučio je ribičku sreću okušati na Lonji i na mnogobrojnim grabama Lonjskog polja. „Čuo je …” Kaže.
„Grunt” na Lonji bio je uspješan. Umorio se je skakutavši između dva štapa koji su neprestano „drmali”. Te grgeč, te bijelka, te babuška. Najgori su grgeči, progutaju udicu „do repa”. Kako bi koju ribu izvukao tako bi je i pustio. Nakon nekog vremena u kanti je ostalo 7 babuški cca 40 dkg. Ja sam, u cijeloj priči, samo promatrač.
Promatrao je i jedan lik koji je u blizini zabacio tri „rauba”, dva „grunta” i još je blinkao. Ništa.
„Deda, umoran sam. Idemo doma.” Matko je krenuo pospremati pribor. Na kraju je kantu s babuškama stavio uz vodu ta rubu po ribu, najprije je pogladivši po leđima, puštao u Lonju. Onaj spomenuti lik je sve to promatrao, čini mi se, sa suzom u oku.
„Matko, mogao si čovcu dati ribe a ne pustiti ih. Vidiš da nije ništa ulovio.”
„Tko ga šiša. Neka si ulovi.”
Druga dva dana proveli smo u Lonjskom polju podno Čigoća. Imali smo i pojačanje dvojice Matkovih prijatelja. Išli su blinkati na štuku u grabama Polja.
Iznenadio sam se kako su grabe gotovo presušile. Ono malo vode što je preostalo zaraslo je u vodenu travu i lopoč. Nije problem za blinkanje jer dečki imaju mamce koji ne zapinju u travi.
Dugo nisam bio na ovom terenu. Između graba i mnogobrojnog grmlja pasu stada krava i krdo konja. Simbola Čigoća i ovog područja, rode, nema. One su se već otputile u svoja zimovališta, ali za to na grabama jata labudova dok na otocima lopoča strpljivo čuče i vrebaju ribu kormorani.
Gledam izbušene obale graba. Ma, valjda, stotine dabrova plivaju po barama i bauljaju okolo povremeno se glasajući. Hodam, a oni me ne doživljavaju. Idu svojim putem dok mi je jedan strpljivo pozirao mrdajući gubicom kao da mi nešto priča.
A onda je uslijedilo „spašavanje vojnika Tina.” Usprkos ranijim upozorenjima on je zagazio u blato bespotrebno se pokušavajući približiti vodi. Gotovo do koljena zaglavio je u žitkom, ljepljivom blatu. Batrgajući se zaključio je da nema šanse izvući se iz blata. U svim varijantama čizme su ostajale zaglavljene, a i bez njih izaći nije imao šanse. Na koncu sam u tenisicama morao krenuti u akciju izvlačenja. Najgore u cijeloj priči je što sam tako blatan od glave do pete morao sjesti u automobil i voziti do kuće.
Nema veze. Imali smo zbiljski ispunjena tri dana, a da doživljaj bude cjelovit, usprkos upozorenju, bilo je i opake vriske kada su se, provlačeći se ispod žice, dotakli električnog govedara koji prijeći da stoka izađe iz ograđenog prostora.
Priznali su, na kraju, da su gladni i umorni i da im je bilo super, a mene je radovala činjenica njihovog doživljaja prirode i dana bez mobitela i play stationa.
A ribe? Ribe su ostale tamo gdje im je i mjesto.
