Autor: Marijan Jozić
Najprije da vam objasnim o čemu se radi, jer naziv „Prljava trgovina“ može asocirati na svašta.
Prije mnogo godina, dok su moji sinovi još bili mali, svratio sam s njima u trgovinu u kojoj se prodaju rabljene stvari. Sve što je tamo bilo već je nekome služilo, a u trgovini je, naravno, bilo i dosta prašine. Šta ćete, to su polovne stvari pa su zato i jeftine. Da ih neko temeljno čisti i uređuje, cijene bi sigurno bile mnogo više.
Kad smo se vratili kući, moja golubica upitala je dječake:
– Pa gdje ste bili s tatom?
A oni će kao iz topa:
– U prljavoj trgovini!
Mojoj golubici nije bilo jasno o kakvoj se trgovini radi, pa sam joj morao objasniti da su mislili na trgovinu s polovnim stvarima. Uostalom, izraz „prljava trgovina“ može značiti i nešto sasvim drugo, pa joj je zabuna bila sasvim razumljiva.
Od toga dana u našoj porodici takve trgovine zovemo prljave trgovine, iako je službeni naziv trgovina polovnom robom ili reciklažna trgovina. Moji poznanici su čuli tu priču pa su i oni počeli koristiti isti izraz. Na holandskom – „Vieze Winkel“.
Ja se držim tradicije pa često obiđem neku od tih prljavih trgovina. A hvala Bogu, ima ih zaista mnogo. U krugu od deset kilometara od moje kuće ima ih barem desetak.
U njima se može pronaći svakakvih drangulija, ali se s vremena na vrijeme naleti i na pravo malo blago za bagatelnu cijenu. Tamo sam kupio dječiji bicikl za deset eura, romobil za unuka za četiri eura, a čak sam pronašao i nekoliko prekrasnih barometara za po tri eura. Vrijede najmanje pedeset.
Moja golubica mi je nakon petog kupljenog barometra strogo zabranila da ih više kupujem.
I dalje obilazim prljave trgovine, a ponekad povedem i nju.
Danas smo bili u jednoj čiji je vlasnik Turčin. Kod njega nema istaknutih cijena. Uzme predmet u ruke, malo ga pogleda, odmjeri mušteriju i tek onda izmisli cijenu. Reklo bi se – odvali cijenu „po kaputu“. Što je bolji kaput, to je i cijena viša.
Moja golubica se zbog toga često ljuti, jer kad ona ode na blagajnu gotovo uvijek dobije višu cijenu nego ja.
Po njenoj teoriji, ja ličim na nekog starog Turčina pa mi ovaj, kao svom zemljaku, uvijek da popust.
Radi se, doduše, o nekoliko eura. Nekad pet, nekad sedam, a ponekad samo dva. Ali princip je princip.
Danas smo našli baš dosta sitnica, pa me golubica natjerala da ja odem na blagajnu.
Turčin je pogledao hrpu stvari i rekao:
– Sedam eura.
Platio sam, pokupio stvari i otišao do auta gdje me čekala golubica.
– Koliko? – upita.
– Sedam eura.
Ona me pogleda, pa mrtva ozbiljna reče:
– Dobro je da si pustio tu bradu. Sad izgledaš kao neki stari, smrdljivi i prljavi Turčin, pa ti čovjek iz samilosti sve to proda za tako malu cijenu!
Zamislite samo šta mi je moja vlastita golubica rekla.
I šta ću, jadan, nego sutra obrijati bradu i malo se uljepšati. Možda me onda golubica opet bude gledala onim zaljubljenim očima kao nekad.
