Matija Dedić je drugovao sa nama na društvenim mrežama, iskreno i nežno, pružajući podršku.
Nije se isključio, a mogao je.
Svirao je magično.
Arsen je sa njim zvučao još lepše i dublje, Gabi takođe.
Bio je njihova melodijska duša.
I to je retko gde viđeno — da otac, majka i sin nastupaju zajedno, a da je svako od njih vrhunski.
Matija je bio tih, samozatajan.
Razumeo je ljude, jer je razumeo sebe — svoje uzlete i ponore.
Možda su mu veliki roditelji više odmogli, nego pomogli.
Tražili su u njemu Arsena, ali on je bio Matija.
Tražili su u njemu Gabi Novak, ali on je bio Matija Dedić.
Srpski mediji su pisali da je umro sin Arsena i Gabi.
Ni ne znaju Matijina dela,
Da znaju, napisali bi samo — Matija Dedić.
Dovoljno.
Ali nije dovoljno.
Samo pedeset i nešto…
Bio je najlepši nastavak svojih roditelja jer ih nije kopirao.
I kada je svirao Arsena, zvučao je drugačije nego Arsen.
I to je bila njegova tajna.
Što je uspeo da svojim sviranjem zaseni i najlepše glasove i reči.
To mogu samo veliki majstori.
Isuviše sofisticiran za naše područje.
Estrada traži buku, galamu, skandale — Matija je bio sve suprotno.
Nije tražio publiku, nego srodne duše.
U vremenu gde nam svi nešto pričaju, Matija je ćutao i svirao.
Zanosno, smelo, kao dete kada se igra.
Pre sam mislio da muzika bez reči ne znači ništa, a sada — obrnuto.
Reči je nekad samo kvare, jer nam ne dopuštaju da se prepustimo.
Matija nam nije objašnjavao umetnost — živeo je.
Nije bilo lako rasti između dva velika umetnička Ega, formirana u Jugoslaviji, ovekovečena slavom.
Njega je dočekalo nešto drugo, kada se vratio sa studija u Gracu, krajem devedesetih.
Neko drugo društvo.
Beograd – Zagreb više nisu bili susedni gradovi, kao nekada.
lakše je bilo stići do Njujorka, nego do Novog Sada.
Desilo se mnogo toga, što je Matiju povuklo u sebe, ostala je muzika…
I uvek, na kraju, ostane muzika.
Genije u njemu nikada nije prestao da stvara.
Ali i praznina je bila tu, koja ga je vukla na dno, koju je popunjavao alkoholom.
Najteže je deci slavnih,
jer oni nemaju samo svoju decu,
nego i sve one koji ih vole.
Plus ono što treba ostaviti za sebe.
Matija je stvarao i stvarao.
Živeći kroz muziku i za muziku.
Tihi junak koji je čuvao svet melodijama. Štitio ga.
I u sveopšti haos pretvarao u smisao.
To nije lako.
Reći sve, a ne reći ništa.
I najvećeg majstora optereti buka, praznina, besmisao.
Imao je problem da ne liči isuviše na svog oca.
Pa je morao da se dokazuje dvostruko.
Nije hteo da u njemu traže Arsena, nego Matiju…
Sve se troši, a godine prolaze.
I onda, samo jednog dana, čuješ da ga nema.
Slušaš njegove melodije.
Možda ga neko drugo vreme bolje razume.
Do juče smo sa njim razmenjivali poruke, sada je otišao u legendu…
Ostale su pesme.
Kao zagrljaj starog prijatelja koji je uvek tu.
Veliki Matija, najveći.
Stefan Simic
