Autor: Marijan Jozić
Oko blagdana je period kad firme priređuju domjenke. Prije par godina znao sam napraviti cijelu shemu domjenaka tako da sam skoro svaki dan išao s nekom grupom na pivo i klopu. Taj osjećaj iščekivanja i druženja bio je poseban; često se završavalo veseljem do kasnih sati, uz dobru atmosferu i smijeh. Poslije korone se to smanjilo pa ima manje domjenaka, barem za mene.
Prošli vikend sam bio pozvan na jedno takvo okupljanje. Moja bivša firma je iznajmila brod koji ide na krstarenje kroz Amsterdam. Na brodu ima piva i hrane, pa se onda plovi, priča, pije i gleda ta amsterdamska dekoracija.
Ja ne volim ići u Amsterdam jer je pun turista, kante za smeće su prepune pa ima smeća svuda oko njih. Osim toga, sve smrdi na hašiš jer turisti, uglavnom engleski huligani, dolaze preko vikenda da piju i puše hašiš. Jučer sam vidio da ima puno Ukrajinaca. Oni siromašni su u rovovima i tuku se s Rusima. Bogati su u zapadnoj Europi pa onda landraju po gradovima kao Amsterdam.
I tako dođem ja do tog pristaništa i ukrcam se na brod. Problem s tim brodovima koji imaju pivo i klopu je to što se mora ostati na brodu barem tih dva i pol sata koliko traje krstarenje. Imam loše iskustvo s tim jer sam se prije nekih dvadesetak godina našao na jednom brodu sa stotinjak ljudi. Bilo je piva i hrane, ali je društvo bilo loše. Međutim, s broda se ne može lako pobjeći. Ako si u restoranu i ako ti društvo ne odgovara, onda izmisliš neki razlog i zbrišeš. S broda se ne može tako lako zbrisati.
Tako je bilo i jučer. Ali što ću ja – volja je jaka, ali tijelo je slabo, pa sam ipak popustio i odlučio da idem na to usrano krstarenje. Društvo se sastojalo od napuhanih pametnjakovića koji se samo hvale da su tobože neki biznismeni, a u stvari nemaju ni nokta da se počešu po guzici. Tu je bio neki talijanski Amerikanac, onda pravi Talijan, pa neka stara koka iz Finske koja je samo pričala gluposti. Onda neka stara koka iz Amsterdama koja se samo hvalila koliko je putovala. Bio je i jedan iz Egipta koji je možda bio OK, ali se s Egipćanima nikad ne zna. I na kraju još neki par Holanđana.
Trebalo nas je biti dvanaest, ali su neki otkazali. Sretnici! Da nije bilo dobrog piva na brodu, skočio bih u tu mračnu vodu i odplivao u slobodu. Ovako sam morao “odpiliti” tih devedeset minuta do povratka u luku.
Organizator (taj mafiozo) nas je još pozvao na večeru, ali sam se izgovorio i otišao u smjeru željezničke stanice. Od željezničke stanice do centra grada ima petsto metara, pa sam malo prošetao do centra da vidim ima li nešto novo. Kako nije bilo ništa zanimljivo, krenuo sam u smjeru kuće gdje me je čekala moja golubica. Kad sam joj ispričao što sam doživio, samo je rekla: „Pa rekla sam ti što će biti.“ I, naravno, imala je pravo. Možda su blagdani vrijeme zajedništva, ali nisu sva druženja vrijedna vremena koje im poklonimo. Neka krstarenja, pogotovo ona poslovna, najbolje je preskočiti – ili barem zapamtiti da besplatno pivo ponekad dođe uz previsoku cijenu.
