Otkako sam saznao koliko naših para ide na Partizan i Zvezdu, otetih od prosvete, kulture, zdravstva…
nisam pogledao nijednu utakmicu u znak protesta.
A i ne mogu da gledam dok su glavni sponzori kockarnice,
a igrači došli u klub o kome ne znaju ništa.
Tri legende ne bi znali da nabroje.
Međutim, pre neki dan pustim film o Draženu Petroviću, posle pogledam neke stare utakmice
i videh da je imao nešto što danas ima malo ko.
A to je nešto što čoveka stalno tera napred.
Ne novac, ne ugovori, ne menadžeri,
nego ono nešto.
Neka sila koja ti ne da da staneš.
Svet je zaluđen Dončićem i Jokićem, stalno slušamo o njihovim rekordima,
kao da ne postoji ništa drugo na svetu,
ali Dražen je mnogo više osvajao od njih.
Dobio mnogo više velikih utakmica.
Nije nestajao u ključnim trenucima, bio je još bolji.
I, što je još važnije, mnogo šta je morao sam, jer mnoge staze nisu bile utabane.
Dete socijalizma.
Poginuo je na najgluplji mogući način.
Nijedna smrt nije smislena, ali najbesmislenija je ona koja kvari veliku priču.
A možda je učinila još većom.
Šta bi bilo, kada bi bilo — ne znam.
Znam samo da će teško jedan takav da se rodi,
sa takvom voljom u srcu.
Bilo je možda lepših za gledanje, talentovanijih, ovakvih, onakvih,
ali ta želja, po prijemu lopte,
i taj ples —
teško.
Sve je teže pratiti sport, jer ti uz njega stalno nešto prodaju.
I to uvek ono što ti ne treba.
Međutim, ostaju te neke neponovljive priče,
mnogo veće od sporta.
Draženova, Ducijeva, Maradonina, Sokratesova, od Erika Kantone, Mirze Delibašića…
koje nastavljaju da žive,
jer je njihov duh nastavio da se bori i van terena.
Igra se završi, igra se nastavlja, jer neke sile niko i ništa
nije moglo da zaustavi.
Pa neće ni smrt.
Ostali su se bavili sportom.
Ovi su živeli borbu.
Zato su i večni.
Stefan Simic
