Pre neki dan na bazenu, svi išarani tetovažama.
Neko grudi, neko ruke, neko celo telo, od vrata, glave, da ti je nelagodno na njihov red.
I onda se među njima pojavljuje devojka koja nema nijednu.
I to izgleda tako lepo, oslobađajuće, da pleni.
Čisto telo, kao najlepši dar prirode, bez da bilo šta piše na njemu.
Nedugo zatim imao sam potrebu da joj priđem i kažem: – Oprosti, ali mnogo je lepo videti telo bez tetovaža. Svaka ti čast. –
Kaže mi: – To je neka nova fora za prilaz, ili ti se stvarno sviđa? –
U eri plastičnih operacija, tetoviranja, pretvaranja tela u izlog, gde sve mora da bude na izvolte,
ništa lepše nego videti prirodno žensko telo.
Neopterećeno da mora da bude savršeno ili utegnuto do perfekcije.
Naprotiv.
Telo najlepše diše kada je slobodno, bez da je stavljeno u neki kalup.
Da ne pričamo o tome što se naša ličnost menja, samim tim i potreba da se promene ili skinu tetovaže.
Ili njihov izgled nakon izvesnog vremena.
Ili oštećenje kože.
Ili brojne moguće iritacije ili razočarenja.
Najlepša su tela bez tetovaža.
I to je ono što inspiriše.
Takva vremena dolaze da će to biti prava retkost.
Gotovo unikat.
Biti drugačiji značiće ne biti uhvaćen u more trendova, nego disati slobodu.
Bez da moraš da uradiš neku korekciju na sebi,
nego sa sobom, duboko unutra.
Stefan Simic
