Eto, tako je to u Glini. Ako je malo veća kiša, onda kanalizacija ne može svu tu vodurinu odvući s korza u rijeku Glinu. Korzo u Glini je najniža točka grada pa sa svih strana dođe voda baš na korzo. Na kraju se voda čak i vrati iz kanalizacije pa se na korzu još više digne. Onda proradi zakon spojenih posuda pa se voda malo po malo vrati u kanalizaciju i ona nju onda odvede u rijeku Glinu. Tu se nitko ne pita koliko se zagadi rijeka. Glavno da je voda otišla.
Naravno da se svi zgražaju na tu pojavu. Ljudi se pitaju kako se to moglo dogoditi pa onda po običaju traže krivca. Nakon kiše dolazi sunce i sve će se zaboraviti do slijedeće velike kiše.
E, sad da vas malo vratim u godinu 1973. Ja već pomalo spadam u stare Glinjane pa se toga sjećam. Negdje u jesen te godine ruknula je jaka kiša i korzo se napunilo vodom. Stajao sam na vratima tatine urarske radnje i gledao kako se voda približava rubu ulaznih stepenica. U stvari, cijela je kuća bila opkoljena vodom. Iz urarske radnje se nije moglo izaći jer je voda bila dubine nekih 40 centimetara. Otraga je bilo barem pola dvorišta pod vodom. Ne jako duboko ali ipak nekih 20 cm. Ja sam si mislio: sad imam dobar razlog da ne učim na pamet neku lekciju iz njemačkog. Baš mi se nešto nije učilo njemački. Bila je to neka priča koja se zvala: “Unter officier Schulte”. Radilo se o oficiru nacističke njemačke vojske koji je volio svog psa ali nije imao problema da bi zarobio i ubio čovjeka. Tako nešto…. Profesorica njemačkog Dinka Prpić je bila gadna. Uvijek je bila ljuta i kod nje nije bilo cile mile. Znam da sam zajedno s Daliborom Nikolozom (kojeg smo zvali Bebi), nakon svakog uspješnog sata njemačkog pjevali tad poznatu pjesmu: “Još jedan prođe dan, nemiran ko more…” Uvijek smo bili sretni ako nismo od Dinke dobili jedinicu.
I tako si ja mislim – eto, u Glini se dogodila poplava i samo se o tome priča. Ja ću sutra prof. Dinki reći da sam punio vreće s pijeskom i stavljao ih oko vrata jer bi inače voda ušla u kuću. Zbog toga nisam imao vremena naučiti tu lekciju napamet. Ona nas je ganjala da cijele lekcije učimo napamet, a meni je to bilo grozno.
I tako ja drugi dan, odmah čim je Dinka ušla u razred, odem do njezine katedre i ispričam se što nisam uspio naučiti tu lekciju napamet. A ona meni: “Poplava, kakva poplava? Malo vode na cesti nije poplava. Isprika ne važi!” I mogao sam se slikati, što bi se reklo. No, ipak je bila fer pa nije ispitivala priču o Unter Officiru Schulte nego nas je davila s gramatikom. Na kraju sata kad je otišla, ja sam s Daliborom opet pjevao: “Još jedan prođe dan, nemiran ko more…”
Tako je prošla prva poplava na korzu u Glini. U međuvremenu, a ima tome 50 godina, dogodi se sve češće da korzo bude pod vodom. Kanalizacija možda nije očišćena. Može biti i da je previše kanalizacije spojeno sa zgrada oko korza na cijevi koje tuda idu. Tko zna o čemu se još tu radi. Jedna stvar je jasna. Korzom ide kanalizacija koja je rađena još za Austro-Ugarske. Možda ju je dao sagraditi onaj Rudolf, sin Franje Josipa. To vam je onaj majstor koji je ljubovao s Marijom Vetserom. E, tetka te Marije Vetsere je prabaka naše poznate Glinjanke Vesele Šterk. Molim vas da sad ne mislite da je problem kanalizacije uzrokovala tetka od prabake naše sugrađanke Vesele. To sve naravno, nema nikakve veze s poplavom u Glini. To sam ja spojio s poplavom da bih napravio malo veću dramu. Nema sumnje da je stvar ozbiljna, ali mi obični smrtnici to ne možemo riješiti. Poplave će uvijek biti pa se za slijedeću takvu nepogodu u Glini trebamo bolje pripremiti.
By Marijan Jozić
