Bio jednom jedan novinar, Aca Stanković.
Vodio emisiju “Nedeljom u 2h”.
Jedino mesto na televiziji gde si znao da, kada neko dođe,
biće mu nelagodno.
Aca je svima kontrirao,
i jačima od sebe, i pametnijima od sebe, i poštenijima od sebe.
Sve si mogao da očekuješ, samo ne da ti bude dosadno.
Onda je taj Aca negde nestao, ili umro, ili su ga oteli Marsovci.
Trudio se sve više da bude dopadljiv i fensi.
Menjala se publika, menjale su se teme, menjao se i on.
Počeo je da piše poeziju i knjige.
Da govori o svojim psihičkim stanjima.
Da snima putopise.
I, odjednom, Aci se desilo nešto najgore na svetu za jednog stvaraoca.
Izlečio se.
Postao dopadljiv i predvidljiv.
Postao je kao i svaki drugi jutjuber sa interneta,
samo sa malo većim dometom i iskustvom.
Nekad sam se plašio Ace Stankovića.
Šta ako me pozove, pita ovo, ili ono.
Danas mi je svejedno.
Nema drame tamo gde ideš da ćaskaš.
Kaže da ne zove više političare,
kao da nisu svi ljudi političari,
samo drugačije prodaju ono što prodaju.
Kaže da se okrenuo nekim drugim temama,
kao da je do tema, a ne do onoga ko vodi emisiju.
Na kraju je Aca Stanković postao dobar čovek.
Pomirljiv, nesvađljiv, simpatičan širokim narodnim masama.
Potpuno pomiren sa svojim demonima.
U miru sa svima.
Ostvaren.
Na kraju je postao dosadan.
Srećom, ostale su stare emisije,
koje on povremeno gleda
i izvinjava se gostima što je ovo, ili ono.
I verovatno je u pravu.
Samo zaboravlja jednu stvar.
Sahranio je “Nedeljom u 2”,
i možda poslednju emisiju
gde se gosti plaše voditelja
koji nije sveden na automat za postavljanje pitanja
nego ličnost, sa stavom (čitaj suprotnim)…
Nema više negativaca, nezgodnih pitanja, razgovora
gde očekuješ da se nešto desi.
Kao da se sve već desilo.
Ćaska se o svemu.
Svi su na telefonu.
I stari dobri Aca Stanković je na to naseo.
Izgubio je rizik, hrabrost i konflikt,
da ne kažem nešto drugo.
Njemu je jedinom uspelo da Kusturica pred kamerama izgubi potpuno kontrolu.
Da ga Balašević izbegava.
To traži dobra emisija.
Traži ono nešto
što od razgovora pravi nešto nezaboravno.
Srećom, uspevalo mu je to dugi niz godina.
Nekome nije nikad.
Danas, kada se pojavi novinar,
odmah je sa svima dobar.
Skuplja lajkove, preglede, šerove.
Izvlači kontakte, kako bi mogao da traži neku uslugu od gosta.
Tako da, zameraj se, Stankoviću,
da imamo ponovo šta da gledamo na TV-u.
Ovako,
sve se pretvorilo, pa i tvoje emisije,
u propagandni program onoga ko gostuje.
To onda nije novinarstvo,
nego šou-biznis.
Stefan Simic
