Slušam intervju Vedrane Rudan kod Stankovića.
Igor Mandić je svoju poslednju knjigu nazvao – “Predsmrtni dnevnik”
A ovo bi moglo da se nazove i predsmrtni intervju,
zbog svega onoga što je Vedrana rekla i o tome kakva je vrsta bolesti u pitanju,
da bira između eutanazije i čekanja kraja.
I moram da priznam da nikada nisam pogledao takav razgovor do sada.
Obično se ljudi povuku kada im je najteže.
Zaćute.
Vedrana, i pored svega što prolazi, deli svoje iskustvo.
Priča koliko je morala da plaća lekare,
gde je svaki pregled koštao 1.000 evra.
Priča kako je u jednom trenutku sve bilo super, nakon operacije,
onda ponovo…
Ono što me je fasciniralo, to je njena snaga
da progovori bez trunke patetike.
Po principu – idem, imam 76 godina, ali idu i mladi,
što je mnogo strašnije. –
U Ateljeu 212 igrala se predstava “Dabogda te majka rodila”, Vedrana je autor teksta,
gde lik, koji igra Svetlana Bojković, boluje od raka,
ali niko joj ne veruje.
I svi joj pričaju nekakve priče, prodaju maglu,
gledaju da zarade na njoj, a onda je ostave samu.
A žena vene i vene.
Jedna od najpotresnijih predstava koje sam gledao,
koju sam do srži osetio.
Vedrana je sva ta iskustva opisala mnogo pre nego što ih je doživela.
Zanimljivo je kada joj je psihijatar rekao, valjda da je utiši:
– Svi mi umiremo. –
Kao da to do tada nije znala.
Ili kada je Stankoviću ona rekla:
– Niste vi mene zvali zbog mene, nego zato što umirem… –
Vedrana je, kao malo ko na ovim prostorima, pomerila granice istine.
I koliko god bila gruba i surova, to joj se ne može osporiti.
Pošto često nastupam u Rijeci, blizak sam sa nekim njenim prijateljima,
koji kažu da je privatno drugačija.
Draga, mila, nežna,
ni nalik kao u knjigama.
Odavno je shvatila da je privatni život jedno, a književnost nešto drugo.
Problem je kada se književnost i život podudare,
i kada, na trenutke, živi
ono što je već opisala.
A to je sudbina njene glavne junakinje,
kojoj mnogi ne veruju da odlazi,
misle da folira.
A dovoljno je pogledati samo njene ruke,
izmučene od infuzija i hemoterapije,
i sve je već jasno.
Izdrži, draga Vedrana.
Život nije koliko živiš, nego koliko ostaješ kada odeš.
A uz tvoje tekstove i komentare,
obezbedila si sasvim dobro mesto
u riznici naših sećanja.
Bila si gad prema kome treba,
ali i Čovek,
ko je zaslužio.
Stefan Simic
